Cvekla 1400 Semena 'Egipatska'

PROIZVODNJA CVEKLE

U zapadnoj Evropi se godišnje proizvede više od 200.000 tona cvekle (Beta vulgaris L. ssp. Vulgaris, Chenopodiaceae), od čega se 90% konzumira kao povrće, dok se preostali deo prerađuje u sok i prehrambenu boju (Schieber et al., 2001).
Najbolje prinose cvekla daje na plodnim, dubokim zemljištima, bogatim organskim materijama. Pogodna su aluvijalna zemljišta i černozem, dok na teškim, zbijenim zemljištima prisutna je pojava deformacije korena, slabiji prinos i pogoršan kvalitet. Cvekla je osetljiva i na reakciju zemljišta, najviše joj odgovara pH 6,5-7,0. Na kiselim zemljištima prinos je mali, a kvalitet pogoršan (Lazić i sar., 1998).
Obrada zemljišta za prolećnu setvu započinje dubokim oranjem u jesen i prolećnom obradom sa predsetvenom pripremom u proleće. Za letnju setvu obrada je plitka i istovremena sa predsetvenom pripremom. Ova obrada se obavlja odmah po skidanju prvog useva.
Koren cvekle je kvalitetan ako je njegovo formiranje ravnomerno, ako nema zastoja ili poremećaja u razvoju. S toga je neophodno da hraniva budu u lako pristupačnoj formi i u dovoljnim količinama. U grupi korenastih kultura cvekla ima najveće zahteve prema hranivima, ali visoke količine azota povećavaju sadržaj NO3. Cvekla zahteva puno kalijuma. Na nekim zemljištima dolazi do izvesnih poremećaja u razvoju cvekle usled nedostatka bora, naročito ako je godina sa malo padavina. Ti nedostaci manifestuju se pojavom crnih pega na listu i korenu.

Cvekla se može proizvesti na dva načina: direktnom setvom i iz rasada. Najčešće se primenjuje direktna setva, dok se rasad koristi samo za ranu prolećnu proizvodnju.
Setva se obavlja u dva osnovna roka, prolećnom i letnjem. Prolećna setva namenjena je za tzv. zelenu pijacu i uglavnom se primenjuje u baštenskoj proizvodnji, a nešto ređe na većim površinama. Optimalni rok za prolećnu setvu je prva dekada aprila. Letnja setva obavlja se nakon skidanja prethodnih useva, a optimalan agrotehnički rok je 1-15 jula.
Ubiranje (vađenje) cvekle se obavlja u fazi obrazovanog zadebljalog korena (prečnik 4-5 cm) i to postepeno ili za industrijsku preradu jednokratno, a pre nastupa jačih mrazeva. Vađenje može biti ručno ili mehanizovano. Koren cvekle se dobro čuva u podrumu, trapu, spremištu pri temperaturi od 0-2oC i značajna je hrana u toku zime i ranog proleća (Lazić i sar., 1998).

HEMIJSKI SASTAV

Koren cvekle je bogat ugljenim hidratima, posebno saharozom. Sadržaj proteina nije izražen ali su zastupljene najznačajnije aminokiseline. Sadrži betaine značajne za sintezu holina u čovečjem organizmu. Ističe se bogatstvo mineralnih materija, posebno Fe, K, Mn, Zn. Takođe je bogata folatima, rastvorljivim i nerastvorljivim vlaknima i antioskidantima. (www.wikepedia.org).
Ugljeni hidrati su posle vode najzastupljeniji sastojci namirnica biljnog porekla. Čine 80% suve materije voća i povrća te predstavljaju važan izvor energije i rezervnu hranu organizma. Svi ugljeni hidrati se dele na monosaharide ili proste šećere, oligosaharide – koji se sastoje od dva ili više monosaharida i polisaharide čiji se molekuli sastoje od mnogo molekula monosaharida.
Monosaharidi se prema broju ugljenikovih i kiseonikovih atoma dele na trioze, tetroze, pentoze, heksoze itd. Od šestočlanih monosaharida u ljudskom organizmu se mogu naći: glukoza (grožđani šećer) kao najvažniji monosaharid, fruktoza (voćni šećer), galaktoza i manoza.
Od oligosaharida sa stanovišta ishrane, najbitniji su disaharidi: maltoza, laktoza saharoza i celobioza.

Tabela 2. Sadržaj šećera (Rodríguez-Sevilla et al., 1999):

Od polisaharida najvažniji su skrob koji se kao rezerva ugljenih hidrata nalazi u biljkama (zrna žitarica, krtole, podzemna stabla, korenje i sl.) i glikogen (životinjski skrob) koji se kao rezerva nalazi u animalnim, pa i u ljudskim ćelijama. Sa fiziološkog aspekta, bitno je napomenuti da u polisaharide spadaju i celuloza, hemiceluloza, agar-agar kao i mnogi drugi.
Dijetetska vlakna (DV) se sastoje od biljnih jestivih polisaharida, lignina i srodnih supstanci rezistentnih na varenje osnovnim enzimima ljudskog digestivnog trakta. Dijetetska vlakna obuhvataju sve nesvarljive polisaharide, kao i voskove i lignin.
Uz nova saznanja i proširenu listu DV, odbor naučnika American Association of Cereal Chemist (AACC) dozvolio je novu definiciju DV. Definicija uključuje nekoliko komponenata, koje prema AOAC metodi ne pripadaju DV, a koje pokazuju slične fiziološke efekte. Dozvoljena AACC definicija glasi: DV su jestivi delovi biljaka ili analogni ugljeni hidrati koji su rezistentni na varenje i apsorpciju u tankom crevu čoveka, sa komplektnom ili delimičnom fermentacijom u debelom crevu. DV obuhvataju polisaharide, oligosaharide, lignin i srodne biljne supstance. DV pokazuju pozitivna fiziološka dejstva kao što su laksacija, i/ili smanjenje holesterola u krvi, i/ili smanjenje glukoze u krvi. Komponente koje su definisane ovom definicijom su celuloza, hemiceluloza, lignin, inulin, gume, modifikovana celuloza, sluzi, oligosaharidi, pektini, voskovi, kutin i suberin.

Tabela 3. Sadržaj dijetetskih vlakana u cvekli (Vollendorf & Marlett, 1993)

TDF (Total Dietary Fibre) – ukupna rastvorljiva vlakna
SDF (Soluble Dietary Fibre) – rastvorljiva vlakna
IDF (Insoluble Dietary Fibre) – nerastvorljiva vlaka

Sadržaj ukupnih ugljenih hidrata je 6,9g/100g sveže cvekle.

Tabela 4. Nutritivni sastav cvekle*

* Vrednosti se odnose na 100g sirove cvekle

Mineralne materije su neophodne za održavanje života i izgradnju svakog organizma te s toga predstavljaju veoma bitan sastojak svake namirnice. Voće i povrće se smatra veoma bogatim izvorom ovih korisnih materija (0,3-2%), što im uz bogat vitaminski sastav daje posebnu fiziološku vrednost. Sastav mineralnih materija voća i povrća čine pre svega metali: K, Ca, Na, Mg, Fe, Mn, Al, zatim u manjoj meri: Cu, Zn, Mo, Co i još neki oligoelementi kao i nemetali: S, P, Si, Cl, B, F. Pored navedenih „korisnih“ metala i nemetala, u sastav mineralnih materija voća i povrća ulaze i tzv. toksični metali (Pb, As, Cd i Hg), koji u namirnice mogu dospeti preko sredstava za zaštitu bilja, u toku tehnološkog procesa prerade i zbog reakcije sadržaja sa neispravnom ambalažom. Maksimalno dozvoljena koncetracija toksičnih metala je regulisana zakonskim procesima.
Sadržaj mineralnih materija u svežoj cvekle je 627,3 mg/100g, najviše su zastupljeni natrijum, kalijum, magnezijum, kalcijum, gvožđe, fosfor, cink, jod i selen.
Vitamini su organska jedinjenja koja ljudski organizam ne sintetiše a koja su neophodna za održavanje života. Nemaju gradivnu niti energetsku ulogu, ali učestvuju u pretvaranju energije i regulaciji metabolizma strukturnih jedinjenja. Vitamini su veoma važni sastojci voća i povrća i u kombinaciji sa mineralnim materijama čine ove namirnice fiziološki veoma vrednim. Zadatak svakog tehnološkog procesa je da ih sačuva u najvećoj mogućoj meri. Prema rastvorljivosti, vitamini se dele u dve grupe: rastvorljivi u vodi (hidrosolubilni) i rastvorljivi u mastima (liposolubilni). Vitamini koji se najčešće nalaze u voću i povrću su: vitamin C (L-askorbinska kiselina), vitamin A (β-karoten), B1 (tiamin), B2 (riboflavin), B6 (piridoksin), B3 (pantotenska kiselina), H (biotin), PP (nikotinska kiselina), D, E itd.
Cvekla sadrži vitamin C u korenu (10 mg/100g), dok je nadzemni deo odličan izvor vitamina A, sadrži još vitamin E, K, B1, B2 i B6.
Sadržaj ukupnih vitamina je 13,7914 mg/100g sveže cvekle.

Lipidi su organska jedinjenja čija karakteristika je da se rastvaraju u organskim rastvaračima. U analitici životnih namirnica, pod pojmom lipidi se podrazumevaju sve materije koje se iz nekog materijala ekstrahuju bezvodnim etrom, a koje posle jednočasovnog sušenja u sušnici ne ispare (Vračar, 2001). Ekstrakt lipida sadrži masti i druge slične supstance (voskovi, složeni lipidi, slobodne masne kiseline, steroli, vitamin, eterična ulja, plastidni pigmenti i sl.). Kod većine namirnica sadržaj lipida praktično odgovara sadržaju masti s obzirom na neznatan sadržaj pratećih sličnih supstanci. Na osnovu sadržaja masti namirnica ocenjuje se njihova energetska vrednost. Izuzev semena i nekih plodova koji sadrže znatne količine masti, namirnice biljnog porekla koje se koriste u ishrani, sadrže malu količinu masti (0,1-1%).
Sadržaj lipida je 0,1 g/100g sveže cvekle.
Proteini su visokomolekularna, kompleksna organska jedinjenja, sastavljena od velikog broja aminokiselina i predstavljaju najvažniji sastojak žive materije. Aminokiseline delimo na esencijalne (organizam ih ne može sintetisati) i neesencijalne (organizam ih sintetiše). Biološka vrednost namirnice se ceni po sadržaju esencijalnih aminokiselina. Fiziološka uloga im je pre svega gradivna. Ako u ishrani nedostaje samo jedna aminokiselina, sinteza proteina je onemogućena. Najčešće se određuje ukupan sadržaj proteina, a samo u nekim slučajevima sadržaj pojedinih proteina.
Sadržaj proteina u svežoj cvekli je 1,0g/100g

FENOLNA JEDINJENJA

Poznato je da fenolna jedinjenja imaju višestruko biološko delovanje, uključjući antioksidativnu aktivnost. Sirovi ekstrakti voća, povrća, začina, cerealija i drugih biljnih materijala bogatih fenolima su od posebnog značaja za prehrambenu industriju pošto usporavaju oksidativnu degradaciju lipida i na taj način poboljšavaju kvalitet i nuritivnu vrednost hrane. S obzirom da je trend u prehrambenoj industriji i nauci usmeren ka funkcionalnoj hrani sa specijalnim zdravstvenim efektima, takođe, raste zainteresovanost istraživača, proizvođača hrane i potrošača prema antioksidativnim sastojcima biljnog porekla u održavanju zdravlja i zaštiti od koronarnih oboljenja i kancera (Kähkönen et al., 1999).
Ekstrakti cvekle i pokožice cvekle u polarnim rastvaračima, pokazuju relativno veliku antioksidativnu aktivnost u poređenju sa ostalim povrćem (Vinson et al., 1998; Kähkönen et al., 1999; Miller et al., 2000). Na osnovu antioksidativne aktivnosti, cvekla se nalazi među prvih 10 vrsta povrća (Kähkönen et al., 1999; Vilson et al., 1998; Cao et al., 1996); prema Vilson et al. (1998), na osnovu sadržaja ukupnih fenola u suvoj materiji, cvekla zauzima prvo mesto, dok na osnovu ukupnog fenolnog antioksidativnog indexa (PAOXI) po suvoj materiji zauzima deseto mesto (od 23 ispitane vrste povrća).
Najveća koncentracija fenolnih jedinjenja u cvekli je između tkiva korteksa i ljuske (50 % ukupnih fenola), dok koncentracija preostalih fenola opada prema središtu korena (Friedman, 1997; Kujala et al., 2000). Fenolna jedinjenja u ljusci cvekle čine L-triptofan, p-kumarinska i ferulna kiselina, kao i ciklodopa glukozid derivati (Kujala et al., 2001).

Sadržaj polifenola se obično određuje metodom Folin-Ciocalteau (FC) (Waterhouse, 2001). Istraživanja Čanadanović-Brunet i sar. (2007) pokazala su da je u ekstraktu sadržaj polifenola identifikovanih visokopritisnom tečnom hromatografijom (HPLC) bio niži od sadržaja određenog Folin-Ciocalteau metodom. Razlog tome je što upotrebom metode po Folin-Ciocalteau dolazi do smetnji koje mogu uzrokovati šećeri ili askorbati .

BOJENE MATERIJE CVEKLE

Jedan od najvažnijih zadataka pri preradi povrća jeste očuvanje prirodne boje. Na osnovu boje, potrošač bira određeni proizvod, a tek kasnije taj odabir utiče na ostale osobine proizvoda.
Većina hrane danas se u manjoj ili većoj meri prerađuje u prehrambenoj industriji i proizvođači imaju potrebu da očuvaju u što većoj meri boju koja se može promeniti prilikom proizvodnje ili da ih oboje prirodnim ili sintetskim bojama. U tom slučaju proizvodi mogu biti neprirodno obojeni i vizuelno neprihvatljivi.
Prirodna boja voća i povrća menja se pod uticajima enzimatskih i neezimatskih reakcija koje su uslovljene nizom faktora (pH, temperature, vrste enzima, kiseonik, supstrat, metali itd.).
Bojene materije voća i povrća dele se na dve grupe: nerastvorljive i rastvorljive u vodi i u ćelijskom soku.

Nerastvorljivi pigmenti (plastidi), vezani su za organele biljnih ćelija, ne rastvaraju se u vodi, odnosno soku iz vakuola. Nerastvorljivi pigmenti su hlorofil i karotenoidi. Sirovina koja kao dominantne pigmente sadrži plastidne pigmente (breskva, mrkva, kajsija), ne može se koristiti za proizvodnju bistrih sokova jer je nemoguće postići karakterističnu boju sirovine.
Rastvorljivi pigmenti se nalaze u vakuolama biljnih ćelija, a kod prerade voća i povrća prelaze u tečnu fazu (sok) kao rastvor. U tu grupu biljnih materija spadaju flavonoidi i betalaini.
Flavonoidi su žuti, narandžasti, crveni i plavi pigmenti. Oni su odgovorni za intezivnu boju brojnog povrća, cveća i voća.
Flavonoidi se nalaze u ćelijama pokožice (grožđe, šljiva) ili u samom mesu (malina, ribizle, maline, borovnice, cvekle). Sva jedinjenja flavonoida sadrže flavansku strukturu i lako se izdvajaju iz vakuola razgradnjom tonoplasta. U industrijskoj preradi voća i povrća ova jedinjenja imaju višestruku ulogu; to su prirodne obojene komponente, prekursori neenzimatskog tamnjenja i jedinjenja koja mogu da izazovu pojavu taloga u sokovima, koncentratima sokova i sirupima.
Antocijani imaju dugu istoriju u ljudskoj ishrani. Antocijani i drugi flavanoidi su privukli veliku pažnju jer imaju lekovita svojstva.

Antocijani uglavnom asociraju na voće, ali ih ima i u povrću, cveću, lišću, delovima biljaka. U toku prerade gube se antocijani, koji su odlika svežeg voća, pa postoji potreba da se gotovim proizvodima dodaju ekstrakti antocijana kako bi se korigovala senzorska svojstva gotovih proizvoda.
Slobodni radikali i reaktivna oksidaciona sredstva izazivaju poremećaje u ljudskom organizmu koji mogu da dovedu do pojave kancera, oštećenja krvnih sudova i arteroskleroze. Studije pokazuju da flavonoidi (antocijani) i srodni polifenoli doprinose antioksidativnoj aktivnosti unutar organizma, a nalaze se u većini voća i povrća. Istraživanja su potvrdila da antocijani nisu samo netoksični i nemutageni, nego imaju i lekovita svojstva (Einbond, 1996).