Mandragora seme (Mandragora officinarum)

Mandragora seme (Mandragora officinarum)

Cena je za pakovanje od 5 semena.

Mandragora (Mandragora officinarum) višegodišnja je zeljasta biljka iz porodice Solanaceae koja narasta do visine 20 — 30 cm. Naziv biljke potiče od grčkih reči mandra (štala) i ageiro (sakupljati), jer je najčešće rasprostanjena i sakuplja se oko štala i torova. Čitava biljka, a posebno njen koren, veoma su otrovni, zbog prisutnih alkaloida (hioscijamina, atropina, skopolamina...).

Malo je biljaka toliko obavijenih tajnama i mitovima, kao što je mandragora, jedna od najpoznatijih svetih biljaka, koja je kroz istoriju korišćena u vradžbinama i magijskim obredima, ili toliko cenjena kao talisman. U narodu je sve u vezi s mandragorom i danas jako tajanstveno, pa mnogi narodi o njoj imaju sopstvena predanja. Tako jedno od predanja mandragoru smatra, ljudskom dušom zarobljenom u telu biljke.

Sinonimi

Mandragula, mandrača, đavolja jabuka, Afroditine jabuke, đavoli paradajz, narangulina, Adamova glava, bunovina, čovečuljak, okoločep, skočac, alraun, veliko zelje.

Opis

Mandragora, je višegodišnja je zeljasta biljka visoka 20 do 30 sm, ovalnih listova koji rastu iz niske rozete. Njeni cvetovi su na kratko uzdignutoj stabljici. Nakon cvetanja razvijaju se plodovi slični zelenom paradajzu, koji tokom vremena postepeno dozrevaju menjajući boju u žutu ili narandžastu.^[2]

Rasprostranjenost

Mandragora je rasprostranjena u sredozemnom delu Evrope, na osunčanim mestima, kamenitim i peskovitim predelima, najčešće oko štala i torova, bogatih stajskim đubrivom.

Ugroženost vrste

Mandragora (Mandragora officinarum) spada u kritično ugrožene i strogo zaštićene biljne vrste. Uzroci ugroženosti prema IUCN klasifikaciji su:

• Promene staništa izazvane poljoprivredom
• Tradicionalna medicina – sabiranje
• Gubitak staništa.

Primena u narodnoj medicini i farmaciji

Mandragora kao mitološka biljka

U starovekovnoj hirurgiji mandragora je korišćena za anesteziju, ublažavanje reumatskih bolova, smirenje, a velikim dozama za izazvanje delirijuma i ludila. Dioskorid je mandragoru koristio kao anestetik tokom hirurških intervencija, kao lek za oči, sredstvo za indukciju abortusa i sredstvo za uspavljivanje.^[3] I Galen je nakon kuvanja u vinu koren mandragore koristio kao anestetičko sredstvo, a sa medom je izrađivao čepiće (supozitorije) koji su se koristili za uspavljivanje.

Galen je i te kako bio svestan otrovnosti ove biljke, i zato je svrstao preparate dobijene od mandragore u najškodljivije lekove „koji se moraju uzimati umereno da ne bi delovali kao otrov“.

Hebrejska tradicija je znala za mandragoru, koja je u to vreme važila za afrodizijak.

Džon Žerar (John Gerard, 1545-1612), engleski herbalista, preporučivao je primenu esencije lišća mandragore protiv žutice i unutrašnjeg krvarenja.^[4]

Koren mandragore koji je specifičnog izgleda (čiji izdanci-neobičnog oblika, podsećaju na lik/figuru čoveka, korišćeni su u ritualne svrhe, kao amajlija za sreću, lečenje steriliteta itd.

Osim neobičnog korena, korišćeni su i plodovi poznati pod nazivom „Afroditine jabuke“, koje su predstavljale simbol ljubavi, što se u narodu održalo do danas. Rimski enciklopedista Aulus Kornelius Celzus (Aulus Cornelius Celsus) u svom delu De re medica iz 1. veka napisao je „da je san mirniji i dublji ako se pod jastuk stavi plod mandragore“.

U savremenoj farmaceutskoj industriji derivati mandragore: skopolamina (butilbromid, metilbromid) koristi se u tabletama za suzbijanje bolesti kretanja.

Otrovnost i simptomi trovanja mandragorom

Čitava biljka, je otrovna, a najviše njen koren. Otrovnost potiče od prisutnih alkaloida u mandragori (hioscijamin, atropin, apoatropin skopolamin).

Najizraženiji simptomi trovanja alkaloidima mandragore su;

• depresija (narkotično delovanje),
• suvoća grla i otežano gutanje,
• dugotrajno širenje zenica.

Uneta u organizam u većim dozama mandargora izaziva paralizu disanja, koja može okončati smrtinim ishodom zbog teške hipoksije otrovanog.^[5]

Kod dugotrajne (hronične) upotrebe, mandragora izaziva halucinacije i psihoze.

Predanja vezana za mandragoru

Koren mandragore u narodnoj medicini je izuzetno cenjen kao amajlija i lek.

Mandragora se vekovima koristila kao jedan od sastojak čarobnih napitaka, ili nešto češće kao amajlija, jer se smatralo da njen koren podstiče na ljubav i plodnost, te da je u te svrhe mnogo „jači” ženski koren. Vrednost, pa samim tim i cena korena mandragore bila je utoliko viša ukoliko je mandragora bila sličnija ljudskom obličju i ukoliko se na njoj pol jasnije video.

Po mnogim verovanjima, ako se koren mandragore pravilno ne neguje, ili se sa njim ne postupa dobro, on postaje zloduh, koji tera njenog vlasnika na zla dela. Koren mandragore koji ima izraženu sličnost s muškim ili ženskim likom bio je izuzetno cenjen i skup, jer je bio jako redak.^[1]

Mandragora se pominje u Starom zavetu. Narodi Mesopotamije i Egipta su je mešali sa drugim tropanskim alkaloidnim biljkama iz familije Solanaceae u različitim preparatima koji su se pili ili mazali po koži. Vino u koje su potapali koren mandragore koristili su kao opijajuće i omamljujuće sredstvo, u cilju lečenja ili verskim i drugim obredima.

U pozadina mnogih priča vezanih za mandragoru i veštičarenje vezana je i moć za letenja, odnosno, kako je to objasnio nemački profesor Erih Puker, za halucinacije, povezane sa letenjem, uvidom u nove dimenzije i odvajanjem od bilo kakvog stabilnog oslonca, izazvane trovanjem skopolaminom, jednim od glavnih sastojaka mandragore.^[1]

Mnogi ljudi su verovali da koren mandragore vrišti kada se izvlači iz zemlje. Iskopati mandragori i čuti njene krike značilo je sigurnu smrt, pa su drevni travari savetovali ljudima da vežu psa za mandragoru i nateraju životinju da ga ona podigne iz zemlje, čime su navodno ubijali psa, ali štedeli sebe. Ovu tvrdnju opovrgao je i osudio u svojim delima jedan od engleskih biologa i herbalista Džon Žerar (John Gerard, 1545-1612), imajući u vidu da je bezbedno posadio i presadio mnoge stabljike mandragore.^[6]

Mandragora u pisanim delima i slikama

Mandragora kao ilustracija u delu lat. Tacuinum Sanitatis

Malo je koja biljka, kao mandragora, toliko obavijena tajnama i mitovima, korišćena u magijskim obredima i vradžbinama (kao cenjena sastojak čarobnog napitaka), kao talisman, amajlija, jer je smatrana ljudskom dušom zarobljenom u telu biljke.^[1] ili motiv u likovnim i pisanim delima.

Tokom istorije mandragora je bila inspiracija mnogim umetnicima. Najviše je ostavila trag u pisanoj reči i slikama. Pominje je Gete u „Faustu”, dominikanski sveštenici u „Malju za veštice”, Makijaveli u „Mandragoli”, Vilijam Šekspir u tragediji „Romeo i Julija”, ili slika čuveni Direr u svojoj gravuri „Četiri veštice”

„Malleus Maleficarum”

Delo „Malleus Maleficarum” (Malj za veštice), koje su zajedno napisali dominikanski sveštenici Hajnrih Kramer i Džejms Sprenger, bio je vodič koji je trebalo da služi inkvizitorima, da im olakša posao tokom suđenja vešticama, a u osnovi se pozivao na bulu pape Inokentija VIII.^[1]

„Mandragola”

Čuveni mislilac Nikolo Makijaveli 1518. godine koristeći mandragoru kao inspiraciju, napisao je dramu „Mandragola”, u kojoj napitak načinjen od mandragore treba da pomogne lepoj Lukreciji da zatrudni.

„Romeo i Julija”

Vilijam Šekspir mandragoru koristi u tragediji „Romeo i Julija”, kroz monolog Julije koja treba da popije čarobni napitak koji će je u toku 42 sata načiniti mrtvom,i kaže „...budem li odveć rano sebi došla / smrad onaj grozni, krici oni strašni, / mandragorinim nalik kricima / kricima koje ona odaje / kad je iz zemlje čupaju...^[1]"

Gravura „Četiri veštice”

Čuveni Direr načinio je gravuru „Četiri veštice”, na kojoj se viseća kugla (sa i dalje nerastumačenom oznakom O.G.H.) često poistovećuje s plodom mandragore oko koje plešu veštice...^[1]